СУРОВА РЕАЛНОСТ ОДРАСТАЊА НАШЕ ДЕЦЕ

Не прође дан, а да се не питам зашто нисам имала довољно храбрости да будем одлучнија и строжија у васпитању детета. Не прође сат, а да не изнађем стотину смислених и бесмислених одговора на то питање. А не прође ни минут, да нисам зажалила за неке ствари, које сам могла, а нисам учинила. Дете увек држите под контролом, али не и под стакленим звоном. Не падајте на дечије уцене, ,,ако урадим ово, добићу оно“. С обзиром на ова данашња времена, сложићете се, заиста је тешко вратити се на оно некадашње изворно васпитање. Али морате да се трудите до изнемоглости, из петних жила, ако желите да дете сачувате од замки шарених лажа пласираних на све стране, где год да се окренете. Дозволите ми да вас освестим на време, да не бисте пали у несвест, у невреме.

Данима посматрам децу у школи током одмора и изузетно сам забринута схватајући колико су ове данашње генерације ђака умногоме другачије од генерација уназад неколико година. Драги родитељи, знам да видите и сами и да се вероватно понекад осећате немоћно, али морамо се сви пробудити, ако мислимо да спасимо нашу децу од пропадања. Сад сте вероватно прво помислили на учење и на дечије несташлуке. Драги моји ни не сањате колико сте у заблуди. Ех да је само и једино то у питању.

У питању је нешто много горе и озбиљније, а то је одсуство другарства, бриге и емпатије деце једних према другима. А знате ли шта је једини разлог томе? Ни мање ни више но данашња ,,савременост“ – један обични молбилни телефон. Да! Управо то! А то сте ви сами купили својој деци и дозволили да га злоупотребљабвају неограничено! Далеко од тога да мобилни телефон није корисна стварчица, али само ако се користи у ограниченој мери. Намерно нисам рекла ,,да га користе,, јер ако је нешто у употреби за нашу корист, онда можемо рећи ,,да га користе,,. Али ако је нешто што употребљавамо на нашу штету, онда је то чиста злоупотреба. Сигурна сам да знате о чему говорим. Нису они сами зарадили новац, па су га купили сами себи. Ви сте им, ружама поплочали пут до пакла.Ви сте им у руке дали оруђе за самоуништење! Ви сте им у руке дали диригентску палицу којом ће они попут виртуоза на виолинама прелепу симфонију одрастања претворити у паклену локомотиву која иде у погрешном правцу, те ће се и сами изгубити у пустињи препуној замки овога врло суровог света. Покушајте да  кроз моје болно искуство научите како да избегнете невоље и замке које вас и вашу децу могу коштати много патње, суза и непроспаваних ноћи. Искуство је најбољи и најскупљи учитељ. Дакле све је почело овако…

Мој дечак је одрастао уз мене. Ја сам му била алфа и омега, звезда водиља, супер мама, највећа подршка у животу. Иако смо он и ја живели сами, трудила сам се да му ништа не недостаје И ја сам му, заправо била и отац и мајка.

Са шест и по година су му дијагностикују целијакију. Лекари ме упутише какво је то стање организма, не говорим болест, већ стање, јер ако се слушају савети и препоруке лекара, онда је то заиста стање и особа може да буде и остане потпуно здрава. Прешао је на строгу  безглутенску дијету. Дете се преласком на безглутенску исхрану, у врло кратком периоду потпуно опоравило. Мојој срећи није било краја.

Пролазе године, дете одраста, време ковида…

Изолација, настава на даљину, све знате како је било…

Убрзо након стишавања ковида примећујем да боравци детета на телефону превазилазе све могуће разумне границе. Тражим помоћ и налазим је код врхунског стручњака, веома образованог у том смислу. Доктор успоставља дијагнозу ,,зависност од ИТ уређаја и садржаја на њима. Како се то лечи? Делује веома једноставно, одласком на психотерапије, учењем, дружењем, бављењем спортом, писање планирања дана, те придржавање истог. Звучи добро, зар не? Лечење без лекова. Феноменално! Уз ове терапијске задатке, под условом да се поштују терапијска правилча, дете се врло брзо враћа на прави пут. Али има један услов- учешће оба родитеља. Е то је оно што је у овом случају било веома дискутабилно.

С обзиром да сам сама долазила са дететом на психотерапије, то није било довољно, јер је доктор тражио учешће оца. Од тога није било ништа, јер је отац негирао потешкоће детета. А онда по савету лекара, обратим се центру за социјални рад. Ох, каква грешка, какво морање. И ту креће мој пакао.

Тога 13.11.2020. ушла сам у њихову зграду и тражила помоћ. Госпођа која ме је примила, била је изузетно љубазна и пажљиво ме је саслушала. Моја изјава је ушла у записник. Ја сам изашла са надом како ће моје обраћање центру за социјални рад издејствовати учешће оца на психотерапијама. Али грдно сам се преварила. Тада је започео мој пакао. Након годину дана отели су ми дете!