НЕ СУДИ МИ ДА ТИ СЕ НЕ СУДИ

            „Пре него почнеш судити о мени и о мом животу, обуј моје ципеле и крени мојим путем, прођи улице, брда и долине, осети бол и срећу, прођи кроз године које пролазим, падни преко сваког камена, који ми се нашао на путу, увек устани и крени опет истим путем, као и ја. Тек тада ми можеш судити.“

Патријарх Павле

            Да сам знала шта ме чека од тога 13.11.2020. па до дана данашњег, када почињем да причам моју причу, крочила ногом не бих у ту институцију, Центар за социјални рад у Старој Пазови. Моје дете би и дан данас било самном, излечено, право и здраво! Но закон је био такав, да је некако било потребно да се обратим њима за помоћ, не би ли помогли да мојем детету буде боље, не би ли обезбедили оца у лечењу, не би ли схватили ситуацију, а десило се супротно, ја сам поштовала закон, али они нису. И не само да га нису поштовали, него су га и кршили на много различитих начина.

            Поставила бих једно реторичко питање „ко то има право да не дозволи, да не омогући, буквално да забрани лечење детета? Ко то има право на овоме свету да се дрзне да такне у здравље и живот, можда будућег лекара, инжењера, професора, правника, ко се то дрзнуо да упропасти нечији живот и онемогући да дете напредује? Ко се дрзнуо да откине дете од мајчине утробе? Ко се дрзнуо да га отргне из мајчиних руку и мајчинске сигурности? Ко се дрзнуо да прекине најјачу љубав на свету прожету Божанском нити обасјану светлошћу, најсветију љубав на свету? Ко се дрзнуо да дирне у најтатаније и најфиније титраје душа окупаном љубављу између детета и мајке? Ко се дрзнуо да отуђи дете од мајке, у овом случају моје дете од мене. Много дугачко и опширно питање. Али на ово дугачко питање даћу вам врло једноставан и кратак одговор. Дрзнули су се они који у себи љубави и Бога немају, безбожници, бездушници, бескрупулозни људи. Видите, све три ове речи почињу са „без“, дугачак би био низ: безосећајни, безразумни… који немају ни трунке емпатије и саосећања са другим људима.

            Не могу вам избројати број састанака у ЦСР-у, на које су ме звали да дођем, глумећи да покушавају нешто учинити да помогну, а заправо су свесно правили вихор пометњи, те доводили до скандалозних и нечувених грешака против човечности и против најосновнијих људских законом загарантованих права, а то је право на здрав живот, лечење, квалитетно образовање здраво васпитање…Од самог старта осетила сам нетрпељивост према мени са њихове стране.

            Никад нећу заборавити реченицу дотичне госпође „стручњака”, која је на мој вапај за помоћ да обезбеди оца у лечењу, јер нисам хтела да дете расте без оца, нисам хтела бити грешна тако да ме сутра неко прозива да откидам дете од оца, па сам им се зато и обратила, а и сам доктор је желео учешће оца у породичној терапији, да се помогне детету. Дакле, никада нећу узаборавити реченицу дотичне: „ако мислите да нисте довољно способни да се носите са тим, ставићемо га у хранитељску породицу. Замислите, они су свој план, своју намеру да ми узму дете несвесно изрекли већ крајем 2020. године. Одговорила сам „не, нема потребе, врло сам способна да се носим са свим“. Блатили су ме где год су могли, редом по институцијама, монтирали су ми насиље над дететом, наештали ми затвор, ниподаштавали моје мајчинство, моју бригу и изједначавали ме са оцем. Али нисам одустала, борим се са ветрењачама и дан данас. Кажем „ветрењачама“ а истина је да се борим за живот и здравље свога сина, а против надмених, безобзирних, изопачених умова који раде у државним институцијама и одатле црпе још већу моћ коју злоупотребљавају да људима наносе штету, ненадокнадиву штету и бол.

            Због прецизности приче и разоткривања истине, морам да се вратим на основни проблем – целијакију. Дакле, мој син има целијакију. И ја имам целијакију. Целијакија је аутоимуно системско оболење. Код генетски прединспонираних особа имуни систем реагује на унесени глутен, те доводи до оштећења слузнице танког црева. Неправилно активиран имуни систем може да направи хаос у организму. Као што рекох, након короне, обзиром да смо били изоловани и док је трајала настава на даљину, код детета се развила и зависност од ИТ уређаја.

            На психотерапијама на које сам га редовно водила дружио се са дечацима. За доктора који води психотерапије могу са кажем само речи хвале. Таквих људи, таквих лекара, који са пуно љубави лече децу Србија има јако мало. Кад бисте видели дете које први пут долази са мајком и оцем запитали бисте се „о Боже, у што ли је заглибило, како ли ће се извући, а онда када га видите након три – четири месеца, колико се опоравило, колико је засијало, колико је задовољно, колико је постало срећно, не можете да останете равнодушни, да Вам не заискре сузе радоснице када видите нечији опоравак. То дете је долазило потмулог израза лица, депресивно до бола, а онда би после неког времена дете долазило и одлазило са психотерапија весело из ординације. Колико је само љубави тај доктор давао тој деци. Са колико љубави и жара је водио психотерапије. Колико су га само заволели ти дечаци и девојчице, не може се речима описати. Јер он их је враћао у живот, он им је давао наду, он им је доказивао да могу да победе себе, да промену свет и да постану најбоља верзија себе. Својим добронамерним и очинским речима и методама вадио их је из понора. Знам да су му били неизмерно захвални.

            Поновила бих како се лечи зависност од ИТ уређаја? Лечи се психотерапијом, учењем, спортом, дружењем, вођењем дневника, здравом исхраном и потпуном апстиненцијом – комплетном ресоцијализацијом. Е то је оно где сам ја наишла на проблем. Данас имамо велики постотак деце зависне од ИТ уређаја. Хеј, родитељи морате то освестити. Моје дете није имало прилику да буде излечено. Није имало прилику да апстинира, јер након повратка са психотерапија, отац га је мамио управо оним од чега су лекари покушавали да га излече – мобилни телефон, таблет, компјутер, ИТ уређаји И садржајима на њима, као и хорор филмови. Убрзо му се погоршало стање целијакије обзиром да је у тој породици детету наметнут став да целијакија није никаква болест него само обична алергија и да ако му нешто не буде одговарало, „нема везе, други пут нека избегава оно што му шкоди”. А то што се активира имуни систем, у борби против свог тела, то за њих није било важно. Имуни сустем такве деце ради 24 сата дневно, под високом напоном, много више него код обичних људи и на најмањи молекул забрањене хране или пића или неког лека реагује изузетно бурно, те се покрене имуни одговор целог организам. Како је целијакија аутоимуно системско оболење, антитела која се развију у телу могу напасти било који други орган у организму. Компликације нелечене целијакије су изузетно угрожавајуће и опасне по живот, док са друге стране особе са целијакијом могу водити један сасвим леп, уредан, здрав и срећан живот, какав би већина људи требало да води. Знате, једини лек за оболеле од целијакије је строга доживотна безглутенска дијета. Није то никаква помодарска дијета, већ буквално начин живота, који организам одржава здравим. Дакле, мој син је прихватио безглутенску исхрану, све док једног дана…

            У самом старту у овако тешким и компликованим животним причама, какве су наше, уместо да нам помогну „стручњаци” из ЦСР -а Стара Пазова су нам направили пакао од живота…