„НЕКА ТВОЈА ХРАНА БУДЕ ТВОЈ ЛЕК, А ТВОЈ ЛЕК НЕКА БУДЕ ТВОЈА ХРАНА…”

Хипократ

Дакле, … мој син је прихватио безглутенску исхрану, све док једног дана…

….све док једног дана нисам почела сумњати да се опушта у безглутенској дијети и да се ослобађа мисли да му неће ништа бити уколико понекад мало „забрља”. Прво је почело са смокијем који није био безбедан. Опомињала сам га и стриктно му забрањивала да то не ради. Почело је да му бива мука, неколико вечери узастопно седео је испред отворених врата терасе на малој фотељи покушавајући да преброди мучнину и да дође до ваздуха. И превазилазио је кризе (мучнине). Дубоко сам веровала да му је то добра опомена, јер је врло добро знао шта се може догодити ако крши безглутенску дијету. Врло добро се сећао непрекидног повраћања и боравка у болници, 2014. године, са три дана инфузије 24 сата дневно, након експериментисања са глутенском храном код „баке“ која је и након повратка из болнице рекла: „он треба да једе све, само му хлеб треба месити.“                

Детаљно сам му још тада објаснила шта се дешава са стомачићем и веровала сам да му је то опомена за цео живот. Цртала сам му стомачић, цревца, цревне ресице, честице глутена које доспевају у тело, када се поједе нешто глутенско, атрофију ресица приказивала цртежом, исту показивала у књизи и објашњавала сам шта се особи догоди уколико настави да једе глутен. Објашњавала сам му то на дечији и пријемчив начин. Знао је да су таква деца јако мршава, да немају снаге ни за шта и да се осећају врло лоше. Одушевљавала сам се када бих дошла са посла, а он би нацртао својом рукицом исти тај цртеж и онда он мени објашњавао шта се догоди ако се једе глутен. Ох, како сам била поносна на њега што је разумео. Ипак смо ми провели неколико дана у Тиршовој на гастроентерологији када је морао да буде хоспитализован, јер је буквално био „трован глутеном”. На отпусној листи је стајало да је за последицу била натекла И лимфна жлезда у стомаку. Мислила сам да је једном за свагда схватио шта значи играње са глутеном.

Мислила сам да никад неће заборавити ту ноћ када га је Свети Никола буквално гурнуо лекарима у руке. Јер тога дана је од пола два ујутру па до пола једанаест, дакле након само пет сати повратио 16 пута све док га нису прикључили на инфузију са лековима како би се зауставило повраћање, превазишла што лакше целијачна криза и организам вратио у нормалу. То је било у почетку када је откривена целијакија. Дете се почело опорављати и трансглутаминска антитела са 800, у року само два месеца, стриктном безглутенском дијетом скинула сам му на 200. То је био знак почетка опоравка, а онда под утицајем „неразјашњених околности”, а касније веома разјашњених, само за неколико „сумњивих оброка” антитела су поново скочила на 800. Професор Радловић, који му је и дијагностиковао целијакију, био је шокиран резултатом. Када сам постројила оне које сам требала да постројим, кобајаги се више нису играли са тим. Нису се ни могли играти, јер дете је знало шта је преживело, па ни само није хтело да једе оброке када би одлазило код оца и бабе.

Али очигледно сам се преварила, уласком у пубертет под притиском бабе и оца, како је то само обична алергија, врло брзо је то заборавио. Узимање глутена код целијачно оболелих мења психу. Због тога сам га и најпре одвела код његовог тадашњег гастроентеролога који га је прегледао и на све то му рекао: „мили, мораш да пазиш “. Моји снови о томе да ће он наставити да поштује безглутенску дијету, врло брзо су се распршили. Нисам мислила да ће послушати доктотра. И била сам у праву, јер је слушао оца и целу његову породицу. Питала сам се где сам то погрешила. Никада нисам изговарала реченице у вези целијакије које би могле изазвати такав отпор. Напротив говорила сам управо супротно, упоређивала сам његов животни стил са нашим Новаком Ђоковићем и говорила му колико је леп и посебан, баш зато што је такав. Хвалила сам га што једе безглутенску храну, јер ће од такве хране порасти здрав и снажан, говорила сам му да треба да је поносан на себе, јер се он заправо, за разлику од већине вршњака јако здраво храни. Могао је да једе све врсте воћа и поврћа, месо, кромпир, пиринач, кукуруз, безглутеснку тестенину, домаће колаче, понеке наше кандиране производе, сладоледе, пудинге. Мало ли је…?

Изгледа да сам у кршењу безглутенске дијете код оца, заправо тражила лажно оправдање за дететово понашање према мени и његову зависност од ИТ уређаја. Никад нећу заборавити како је његов доктор рекао да узимање глутена код целијачно оболелих мења психу. Међутим, психа му је мењана у породици оца. Срећом, анализе на целијакију су биле уредне, није се много контаминирао глутеном и ја сам то брзо довела у ред. Али не можете без проблема гајити дете које ће потпуно веровати лекару уколико други родитељ негира лекаре и лекове назива отровом. Тражила сам узрок дететове стагнације и зависности у неким другим стварима, а сво време је одговор био ту пред вратима, само је било за неверовати да други родитељ толико може уназадити дете. Његов отац никада није био човек са којим се можете нешто договорити, нити је био човек за сарадњу. Сектолог Мијаљевић је, испоставило се касније као тачно, био у праву, не за многе ствари, него за апсолутно све ствари везано за моје дете.

Све су то знале госпође у центру за социјални рад. Но ипак, форсирале су и сугерисале да дете свакодневно одлази код оца, негирале су целијакију као основну болест, ниподаштавале су зависност од ИТ уређаја. Натеривале су ме да долазим на састанке у ЦСР и дозвољавале бившем мужу да се према мени понаша непријатељски уз безброј омаловажавања и нипоадштавања мене као мајке. Нисам посустала. Али сам од заједничких састанака одустала. Како сам и започела, тако сам и даље водила дете на психотерапије.

Међутим дошло је до погршања. Био је то један јако тежак период како за мене, тако и за дете. Дошло је до хоспитализације. По повратку из болнице помислила сам: „ево сада ће коначно центрашице схватити да сви треба да устреме ка томе да се детету помогне. Међутим оне нису помагале детету, оне су помагале оцу. Занемаривале су моје опомене шта се ради са дететом које је свакодневно мамљено да одлази код оца. Занемаривале су то што је дете попуштало у школи. Занемаривале су то што је дете код оца свакодневно уносило брдо слаткиша и што је пило кока колу, а посебно су занемаривале дететову основну болест – целијакију. Занемаривале су то што се детету зависнику од ИТ уређаја и садржаја на њима свакодневно нуди таблет, телефон, компјутер и лаптоп у очевој породици. Занемаривале су што се детету нуде хорор филмови, а при том му говоре да се мама тога плаши, те да оно не би испало плашиво, пристаје да их гледа, а онда долази кући узнемирено и бесно.

Занемаривале су то што сам ја као просветни радник са тада 20 година искуства без мрље у каријери, покушавала да исправим дете на прави пут. И на крају занемариле су моју упорност којом сам се редовно обраћала дечијим лекарима за помоћ и обавештавала их о свему, а који су коначно сазвали прву конференцију случаја. Мере на првој конференцију случаја нису се поштовале, али не од мене, већ од стране оца и центра. И самим тим нису уродиле плодом. Како сам видела да моје речи носи ваздух, почела сам се центру за социјални рад обраћати дописима у којима сам их извештавала о проблемима на које сам наилазила у покушају сарадње са оцем, а у којим сам их такође молила за подршку и помоћ. Али помоћи није било ни на видику. Међутим нисам одустајала од одвођења детета на психотереапије. Али су заиста психотерапије почеле полако да губе смисао, јер сам знала, а и дете ми је само причало да му у породици оца дају ИТ уређаје. Тада сам се поново за помоћ обратила нашем чувеном сектологу, господину Слађану Мијаљевићу. Како је време одмицало све више се интересовао за случај и почео да плански спроводи радње у циљу разрешења проблема. Под вођством сектолога кренули смо у битку за здравље детета. Ускоро смо се први пут обратили покрајинском секретаријату.